
У мојој тек минулој прошлости
На сунцу кад је пуцао камен,
Босоноги, прашњави табани,
И на њима моје земље пламен.
А стењао сам у стези мраза
Кад се нокат и месо раздвоје,
Длановима брисао сам сузе;
То не беше сан у праскозорје.
Поредио сам убоје и ране,
За све тражио право и наду,
У дану с именом за мучење,
Својствено само најцрњем аду.
Сломљен, длановима пуним страха
Држао сам тамне слепоочнице,
Слана од зноја моја кошуља,
Пуцала је кô на зими жице.
Кô звер сам режао над залогајем,
Чини се све је чудо из чудеса,
Кô да је сред шуме лист папира
Пао сâм ненадано с небеса.
Пио сам воду кô звер лапћући,
Квасећи нештруцане бркове.
Живео сам не месец, не годину,
Већ, реших, на сате, на тренове.
Свака ноћ ме увек изненади
Да смрт је обишла многе од нас,
А ја сам понављао стихове,
И опет јасно чуо Твој глас.
Шапутао сам их кô молитве,
И шкропио живом водом,
У души чувао слику из битке,
С њом ишао, звездом водиљом.
И то ми беше једина веза,
Тамо с неким другим животом
Где свет је гацкао у блату,
А смрт увек била ту за петом.
И усред тихог, магичног хода,
Поређења речи и слика,
Искушењем природа нас мами,
Из сваког угла замка велика.
Шта?! Никад није било злости,
Ни окрутности због мог убеђења,
Јер они ће одредити дан кад ћу
Разумети истину свог спасења.
И ја сам захвалан свом сећању
Што ме је носило кроз године,
Кроз ужарен камен и мећаву,
И ледену власт моје судбине.
И све Твоје спасоносне речи,
Душевна катарза, па чистота,
Где је свака линија основа,
Горак живот – машта сва лепота.
Ево зато – усред претварања,
Подмитљивости и сваког зла
Моје срце и даље није грубо,
А крв ми још увек је топла.
•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Објављено у часопису
Поља, број 527, 2021)