Мој ум песму трује корен јој сажиже
Небеска прашина модро ме притишће
Шта се ово збива снег једнако пада
Окружен стаблима само сам ја лишће
И шта ако снег не мисли престати
Постајемо бела безоблична маса
Ослепеле ствари залудно се траже
У овој мртваји без сенки без гласа
Већ звезде за мене баш ништа не значе
Већ смрде на бензин и на људске руке
Првотна чистота неповратно чили
Док се песма зачне све је више муке
Ти спокојно спаваш као све ће проћи
Земљин Ноћобдија ветровима мета
Самозван јер незван а потребан добу
Ноћас збиља стрепим над судбином света
