Напољу је мрак љубави.
Неко је у незнању појео Сунце.
Сада смо у тунелу.
Неке птице би да изграде свој надом обећани Југ.
Љуби ме.
Желим умирати у тој уметности продирања
Само нам смрт остаје,
па хајде онда у љубави да нестајемо.
Свет је од свог постанка смрвљен,
а један пољубац надживеће ту горку
и свемоћну мисао о пропадању.
Узми мој врат као вешало.
Кичма је моја одавно савијена.
Ослушни само како јецаји
имају болни призвук црквених звона.
Оставимо тајне на миру.
Облачимо се њима,
тим свечаним рухом избављења.
Нико се још спасио није цртајући вечност.
Љуби ме, као да смо сутра већ увелико мртви.
Једном ће нас изневерити тренутак
стога дођи док још постојимо
у овом откаченом ансамблу наметнутог дисања.
