Не напуштај ме
докле год се живот као тиха ватра топи,
бори и сазрева у нама.
Опасно је неимарство мислити о теби.
Градим те и не намеравам стати
у сакрализацији ове узалудности.
Када ме нарастеш и постанеш катедрала,
а ја се смањим и постанем величанствени ехо твој,
дозволи ми бар тада да ти кришом
у голубију сенку проклијам.
Не дозволи да се мој лет скамени у сивом грозду реалности.
Допусти да се растопим испод соларне зенице ока твог.
Пусти да нас макар кроз шапат туге назрем.
Немој ме напустити никада,
јер све док нас Сунце има и док су нама наше руке,
живот ће очувати давно на смрт осуђена пролећа,
стога не напуштај ме никада.
