Сахрањујем груди своје
(ту пригушену експлозију Богова)
Једино се у тами истински расветљавју
нетакнуте ископине ове чежње.
Душа ми је стари археолог који отежано дише
гутајући светости дубине.
Све подлеже тој бистрини којом те посматрам.
У мртвој котлини снова
вазнео се портрет једног отпадника.
Ветрови имају укус плача и надахнућа.
Пут љубави је узан и мала је капија истине.
Врста сам која једва опстаје.
