Док перо хартијом пише
у било који самотни час,
ко ли га води?
Коме ли пише онај који пише мноме,
обали сазданој од усана и сна,
смиреном брегу, заливу,
рамену да се заборави свет засвагда?
Неко пише у мени, покреће ми руку,
одабира реч, зауставља се,
колеба се између плавог мора и зеленог брда.
Слеђеним жаром
проматра оно што пишем.
Њега све сажиже праведна ватра.
Али тај судија такође је жртва
и док ме осуђује, осуђује себе:
никоме не пише, никога не зове,
исписује себе самога, у себи се заборавља,
искупљује себе, и постаје ја.
•Превео Бранислав Прелевић
(Лукови, Реч и мисао, Рад, Београд, 1979)
