Висока и танка, болно узвишена
И сва зањихана, прође једна жена
Руб хаљине држећ господственом руком.
Отмена и хитра, витких ногу… И ја
Згрчен као лудак, из дупље очиње
(Ведрог неба у ком вихор започиње)
Испих сласну нежност и плам што убија.
Муња… И мрак затим! – Одбегла светлости,
Ти, чије ме очи у живот вратише,
Зар ћу те сад срести само у вечности?
Далеко! Прекасно! Можда никад више!
Не знам те, не знаш ме, о ти, устрептала…
Могах те волети, и ти си то знала!
Препевао Мића Данојлић
(Сабрани стихови, Завод за издавање уџбеника, 2005)