Бисер сунца, рубин гладак у свитању зоре,
Кад мај сабија свој бодљикав жар
У лишће, стабљику, збокорене главе,
Трње најежено, врхове одбране
Ha ивици једног другог,
Туђег једног света,
Ван додира ветра, ван додира росног,
Ван мирисног ћува, бранљивога раста,
Одмах иза лати које бојом рекну
И последњу тајну у сунчаној роси,
Ватру ведре земље.
Дише, али дашак осећање јесте.
Пахом све опија, маглу чудну ствара.
И сам мирис једну осмишљеност значи.
У врту стражари
Пламен младог сунца.
(1953)
