Ову бих песму да дишем
Природно и лако,
Са пуно склада.
Њом мучен да лутам по речима
Као незнанац улицама туђег града.
Са том песмом у речи да уђем,
Тихо, изненадно, тајанствено…
Да почетак јој и крај слутим
И слушам бѝло пригушено.
Но речи су се среле
И ко да је блесак мрака
Из њихових састава прословио.
Хтео сам ову песму да дишем
Склада тражећи у прегибу сваком.
А мамио их је иза мене неко лако,
И већ се ова песма пише.
