Заћи ћеш једном и ти у таму
Коју створитељ у свему отка.
Препознати нећеш ни реч саму;
И њој ће тама бити потка.
И ни тишине бити неће.
Ни ствари неће да се слове.
Из таме, мање, већ излеће
Свеопшта тама – знак обнове.
И док је гризе твој пламичак
Суштину њену осветљава
А на све пада лак различак
На самом прагу заборава.
Из жишка случајно запаљеног
Поново општа тама бије
Као да слог се са усана
Јавља у вишку енергије.
И због тог мањи од свих тама
Ал' општој тами страшно близак,
Усред свих сања и омама
Ти дрхтурави буди жижак.
Унутар оног што је против,
Што ништа са светом не једначи
Ти буди нека тама гушћа
Малени жижак расипај, зрачи!
