Леп си – кажем животу
бујнији не можеш бити
ни жабљији, ни славујскији,
ни мрављији, ни семенскији.
Трудим се да му наликујем,
улагујем, гледам у очи.
Увек му се прва клањам,
с понизним изразом лица.
Препречујем му пут слева,
препречујем му пут здесна,
устајем усхићена,
падам од дивљења.
Какав је то скакавац,
каква је то шумска јагода –
никад не бих поверовала,
да се нисам родила!
Не могу да нађем – кажем животу
с чим бих те могла поредити.
Нико неће направити другу шишарку
ни боље ни горе.
Хвалим дарежљивост, идеје,
полет и прецизност,
и шта још – и шта даље –
чаробњаштво и чаролије.
Али, само не увредити,
не наљутити, не изазвати.
Већ добрих сто хиљада година
улагујем се насмејана.
Хватам живот за ивицу листића:
да ли је пристао? да ли је саслушао?
Да ли на тренутак, макар једна пут,
куда иде – зар је заборавио?
•С пољског превела Бисерка Рајчић
