Бело и сиво. Голија je пред нама свучена
У ритама својих кржљавих шумарака,
До камена огољена,
До бола претучена.
Замрли пејзаж поглед нам стално пустоши
И у душу нам голотињу увлачи.
С далеке усијане звезде
Врелина свест нам мрачи.
Ha Голији још само вукова и љутог трња има,
И сељака неверних и црних душа,
У којима ветрови станују
И немилосрдна зима.
Aкo би лето кренуло у правцу незнаног пута
Ко путник неки намерник,
Добро би било –
Да у душе њихове залута.
Јер, нама треба мало доброте
И нешто мало одмора, и нешто хлеба и млека:
Глади нашој големој
Још нигде нема лека.
Ал камен ништа не даје.
Он само ноге сподбија.
Ha небу белом ко кречњак
Ужарени котур се нија.
(1952)
