У тами ћути село моје драго,
ћути село моје и Србија ћути,
ћути моје благо,
љубави моје понајлепши дар.
У срцима тиња, у мраку пламиња
нове буне жар.
Шуште кукурузи. Нова жита зру.
Са брега, пропланка,
у ноћи овој,
у ноћи устанка,
јасен игра лишћем, јасен ме поздравља
шумећ тиху сету.
И прошлости мојој која ме оставља,
и животу бившем, и мом бившем свету,
не поклањам више,
љубав топлу, сву.
Љубав моја одсад биће цвет у цвету –
људи који са мном
пате, гину, мру.
Србија je љубав и љубав Србија,
која сунцу пружа своје руке беле;
њене шуме, поља,
храстови и јеле;
њене ноћи дивне и њен дивни дан;
чежња снажна, врела,
и њен врели сан.
Одлазим... И никад,
никад неће више
тенкови ми туђи кроз тишииу проћи
поља мојих плодних,
њива мојих родних –
кроз тишину дана ил тишину ноћи!
Kao младо вино,
као плахе кише,
као море кад се узгиба,
запени –
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће
умирити више!
5. јула 1941.
