Низ модре стазе неба: девојка,
са расплетеним витицама,
и облаково крило меко...
Прхнуше завичајним овим вечерима
у јатима црне тице свемира,
и крикнуше ширинама гласно.
Блед и нем, пратим их погледима далеко,
изгубљен у вртлогу живота, у вртлогу немира.
Прође ли метеор истине, тад све ми буде јасно.
...Задрхти, задрхти витка грана брезе
и суморје, суморје на душу ми пада китицама...
О, низ модре стазе неба: девојка једна незнана,
са расплетеним плавим витицама,
на меком крилу облачја живот смирено везе.
Трне једро, пуно сунце на обзорју далеком,
и прелива се сутоњи румени сјај
завичајним овим голим литицама.
(1931)
