Ко бачене рукавице
у тренутку предивног бесрама,
опростисмо се, љубавниче,
кроз осмех... Смрт
уручује свој венац
док ми у посмртном фраку
не гледамо у небо,
него у сандук... Ципеле
неће говорити о пређеним путевима,
бачене на крај собе
у страсним ломовима.
Сада, ко шкољка затвориле... Уста
убудуће неће молити
за сочна давања.
Овог пута без ласкања
давало се... Незаборавно
занемех, отпих срца урлик,
а људи грунуше на стотине слова!
Па како да их поједем све
на своја уста спечена... Облизнух се,
призвах пољубац опроштајни
влажан, гута језик,
пољубац свети.
ПОЉУБАЦ – сахрањив,
и не сахрањив – болујем!
