
Живели су у животу.
И живот је живео до предвиђеног
времена у њима
и кроз одсуство њихових личности
боловао након обележених сати.
Уз њих се сећам само дечје љубави
– те мале роспије,
и чувам неколико записа
тог кратког живота.
Писала је: У мој сан дођи наниже,
у трагању за морем...
Играм, у новосашивеној кожи.
Заједно ћемо почети да ослушкујемо...
– док експлодирају планине,
док се птице котрљају заједно
са капима кише...
Одговарао је: Ко је овде
оргазмичне воде
слао у море,а ко је овде умро
уписан у вене белих дланова...
Најбоље је да останеш
у летњиковцу заувек.
Ја бих одлазио и враћао се
по обележеним колосецима
хладног зноја...
Верујем,
да су могли нестати заједно у истом дану.
Верујем у спајивање фотографија,
и у спаљивање бележака,
верујем и у нестајање зидова,
и у пропалу каријеру,
и филмско остварење
и супероружје.
Једино не знам:
Да л' би птица могла да пропева...
пустињско небо над мислећом липом
у утирању трагова...
Не знам: Где су им ни рогови, ни реп,
ни одећа раскопчана у лету...