Био је један путник с оком – соко и сова,
с руком што наслика шта ђаволу види душа,
с душом без које би настала вјечита суша,
с главом што кућу хоће да сагради с крова.
Камена није имао, а градио је куле.
Кренуо је да види какав је код других пако,
и је ли рај других као код нас овако,
мудраце да види што моле и оне што на бога хуле.
Мислио је: ако ја све не створим у ријеч и слику,
ништа се никад неће видјети на видику,
– тефтере мој драги, прими мој вјерни траг.
Путује још. Обићи ће све овог свијета ћабе.
Хоће л од икојег цара ил икоје барабе
донијети путничку мисо иком пред трули праг?.
