Сијалице у флору од муха – свијетле својој шкољци.
Као погорио – пепео прашине и по окнима слика.
Ћилими ничије ливаде – косе их орни мољци.
У кућу ми се уселило гробље – пепељарâ хумке.
Цвијеће насликало свијет негдје без воде и свјетла.
Бубашвабе се госте док нестане буђаве шунке.
Ни вјештица да је узме – убуђала се и метла.
Сутра ћу, кунем се... кунем се ја тако тисућљећа.
Спао сам већ на перо и мастило од смећа.
Никако да ме роди та мачка бескрајног дријемања.
Пропо бих у њу од стида, да сврати ми земља чиста.
Никако да дође та пјандура вјетар. Заиста,
крајњи је час (опет се кунем) за дан великог спремања.
