асфалтом једнаким за чикове и кораке.
Опет помисао: овако све до раке.
Стајем пред излогом. Клизаљке гледам и бебе.
Неко ми дирну раме – прену ме из сна дјеце.
Пријатељ – па забога, гдје си то био толико?
Лажем му, а исто као да сам и сликô.
Небеске кругове, ил' мртве рибе, ил' свеце.
Онај што куди ми платна обиђе ме кô гробље.
Вјерујем и ја: само сам окрзнô раздобље.
Газим у невидне стопе промаклих шетача,
Ко они у моје, у њихове стајем и ја.
Однекуд позната, фаца. Мину. Застах: чија?
У парку, ето јê, јесен: дан, кô издан, већ краћа!
