Тектонски демон, пакао мртвом и живом,
гле анђео равнотеже над садањим масивом.
Књиге шкриљаца што их исписа одбјегло море.
Прислоним ухо уз камен. Он ми у уху хуји.
И њухом такнем нарцис. Он се пресели у ме.
Распе ми се у руци кад узмем земље грумен.
Облак, малочас крин, кад подигнем очи – руји.
Хоћу да будем слијеп, да видим то иза вида,
и глух, да ослухнем тај мукли подзвук мира,
без прстију, да опипам неопип што ме дира.
И кад се тако нађем иза тог беззидог зида,
гдје ни самога себе више не осјећам бреме,
све је и само струји вријеме – вријеме – вријеме...
