Имао сам безброј сулудих корака
од зида
до зида.
И натраг:
од зида
до зида.
Имао сам мало туђег смеха и плача
наталоженог на ствари.
И ону јесен,
ону најлепшу јесен на свету,
ону што мирише на кишу, као Циганка
кад жуте хаљине скида
и међу крошњама крвари.
Видиш како ти мене дивно не знаш.
Можда ја нисам ни трава.
Можда сам само напамет научио трчање
од породилишта до споменика
некој панонској вароши
аустроугарског порекла.
У мени једно небо,
обешено за ноге,
виси као да спава,
а то је једино небо које не уме да спава.
У мени једно небо виси као застава
од ветра страшно отекла.
