Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.
Твоје руке беле као самоћа.
Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.
Са носом дечачким прилепљеним
уз окно вагона,
нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,
и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,
путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,
да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.
Да мало немам план.
Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.
Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.
XII
Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим трајно.
Друкчије не бих издржао
Окован у ова усијана ребра.
Уобразио сам да сам те већ виђао
у лађарским ленгерима,
у наочарима старих продаваца лозова
у зарђалим очима лимених богова
на сеоском распећу.
Вече је опет некаако сумануто сјајно,
и даљна под мокрим звездама
пуне су млека
и сребра.
Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим бескрајно,
у овим батргавим ноћима и самоћама
што имитирају срећу.
XIII
А о мени и не питај.
Ко сам ја?
Нико.
Трава.
Кунем ти се у све оне осветљене прозоре
којима сам завидео на завесама
кад сам служио у морнарици.
Ја сам рођендан слона
и смрт мрава
ма истој сламарици.
Заиста,
ти мене тако дивно не знаш.
Хиљаду прашума чешља косу
у мом ушећереном оку.
Сањам те с тугом, ноћима,
као војник туђу порнографску слику.
У мени станују капеле
и ноћни локали
и неки подивљали коњи
преживели у неком огромном пољу.
У мени се даве бродоломци
и копна на видику.
XIV
Теби ћу признати:
ја, преиспољна кукавица,
умео сам да бивам запањујуће храбар
због регрутских огледала, због којих многи
никада неће постати инвалиди.
Писао сам стихове да буде мало сношљивије
у мушким чекаоницама кожних диспанзера.
Разумео сам како је ушкопљеним биволима,
а са рударима сам имао обичај
да злонамерно ћаскам
о облацима и океанима.
Био сам све оно што бриди
и што се стидим.
Све оно што се види и не види у ноћима.
Све оно што се казује и не показује у данима.
Ја сан тај што је молио
да се измисли таква држава
у којој владају кондуктери.
Једна држава у којој свако може да путује
куд год хоће.
Ја сам тај што је склапао руке
да се измисли једна одлична држава
која сањарима од малих ногу даје пензију
и школску децу масовно вакцинише
против самоће.
XV
Сад више ништа немам.
само ово срце,
огромно
гадно
и гладно.
Овај резерват дивљих бубњева
и хипнотисани зоолошки врт.
Показаћу ти нилске коње моје туге.
Зебре моје неозбиљности.
И мајмуне пијанства.
Показаћу ти ово у мени
што личи на опљачкану коцкарницу
и опљачкану смрт.
XVI
Сви некуд одлазе.
Ено, погледај их где одлазе
као пихтијасти звук звона.
Данима некуд одлазе као мирис измирне,
нечујни,
и на прстима.
У очима им мало глинених перли,
и вашарских бомбона,
и мало искрзане сламе у устима.
Тебе заиста нико није желео
овако стравично, као ја ноћас.
Тебе, са мирисом сапуна,
мастила
мирисом ђачких игранки,
покислих ревера,
магле
и трамвајске звоњаве.
У мојим жилама за тебе тече
некаква бела крв,
нешто као чипка на твом рамену,
или укус твојих секутића у мојим длановима.
Нешто као пољубац
између две нечитке изгужване странице
некаквог на брзину написаног писма.
Или нешто као крв под ноктима
између две најшареније поњаве.
XVII
А о киши ти нисам ни рекао:
све ми је усне улубила.
Мало ме љубила.
Мало убила.
Раскорачен над собом,
данима сам зверао у своју запењену зеницу
као у намирисану каду.
Под кожом ми становала вретена.
Под теменом ми пластови блата.
заударали на четири рата.
Можеш мислити како је било
кад уопште нисам имао брата
у том граду
где су сваке вечери поново хтели
главу да ни украду.
XVIII
Имао сам безброј сулудих корака
од зида
до зида.
И натраг:
од зида
до зида.
Имао сам мало туђег смеха и плача
наталоженог на ствари.
И ону јесен,
ону најлепшу јесен на свету,
ону што мирише на кишу, као Циганка
кад жуте хаљине скида
и међу крошњама крвари.
Видиш како ти мене дивно не знаш.
Можда ја нисам ни трава.
Можда сам само напамет научио трчање
од породилишта до споменика
некој панонској вароши
аустроугарског порекла.
У мени једно небо,
обешено за ноге,
виси као да спава,
а то је једино небо које не уме да спава.
У мени једно небо виси као застава
од ветра страшно отекла.
XIX
Учини нешто да ме бар твој град
не сретне
са топовима самоће
испаљеним у ова уста жива.
Надроби ми у грло птичја крила
помешана са хлебом.
Не блеји ветар узалуд тако жалобно,
ружније него стадо затруднелих оваца
у зору,
у дворишту кланице.
Точкови тутње.
Тутње.
А ребра су ми све више
две окрвављене ролетне
кроз које срце шикља
и руке ми полива,
као млаз вреле нафте
усијани вод трафо станице.
