slike pesnika

Мика Антић – ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР



mika antic ekspres za sever od XI do XIXXI
Можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа.
Твоја бедра са укусом платна и воћа.
Твој мало шуштави глас.

Са носом дечачким прилепљеним
уз окно вагона,

нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,

путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице.

Да мало немам план.

Да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан.

Да заборавим руку на твом струку.
И лице уз твоје лице.


XII
Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим трајно.
Друкчије не бих издржао
Окован у ова усијана ребра.

Уобразио сам да сам те већ виђао
у лађарским ленгерима,
у наочарима старих продаваца лозова
у зарђалим очима лимених богова
на сеоском распећу.

Вече је опет некаако сумануто сјајно,
и даљна под мокрим звездама
пуне су млека
и сребра.

Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим бескрајно,
у овим батргавим ноћима и самоћама
што имитирају срећу.


XIII
А о мени и не питај.
Ко сам ја?
Нико.
Трава.

Кунем ти се у све оне осветљене прозоре
којима сам завидео на завесама
кад сам служио у морнарици.

Ја сам рођендан слона
и смрт мрава
ма истој сламарици.

Заиста,
ти мене тако дивно не знаш.

Хиљаду прашума чешља косу
у мом ушећереном оку.

Сањам те с тугом, ноћима,
као војник туђу порнографску слику.

У мени станују капеле
и ноћни локали
и неки подивљали коњи
преживели у неком огромном пољу.
У мени се даве бродоломци
и копна на видику.


XIV
Теби ћу признати:
ја, преиспољна кукавица,
умео сам да бивам запањујуће храбар
због регрутских огледала, због којих многи
никада неће постати инвалиди.

Писао сам стихове да буде мало сношљивије
у мушким чекаоницама кожних диспанзера.

Разумео сам како је ушкопљеним биволима,
а са рударима сам имао обичај
да злонамерно ћаскам
о облацима и океанима.

Био сам све оно што бриди
и што се стидим.
Све оно што се види и не види у ноћима.
Све оно што се казује и не показује у данима.

Ја сан тај што је молио
да се измисли таква држава
у којој владају кондуктери.

Једна држава у којој свако може да путује
куд год хоће.

Ја сам тај што је склапао руке
да се измисли једна одлична држава
која сањарима од малих ногу даје пензију
и школску децу масовно вакцинише
против самоће.


XV
Сад више ништа немам.
само ово срце,
огромно
гадно
и гладно.

Овај резерват дивљих бубњева
и хипнотисани зоолошки врт.

Показаћу ти нилске коње моје туге.
Зебре моје неозбиљности.
И мајмуне пијанства.

Показаћу ти ово у мени
што личи на опљачкану коцкарницу
и опљачкану смрт.


XVI
Сви некуд одлазе.
Ено, погледај их где одлазе
као пихтијасти звук звона.

Данима некуд одлазе као мирис измирне,
нечујни,
и на прстима.

У очима им мало глинених перли,
и вашарских бомбона,
и мало искрзане сламе у устима.

Тебе заиста нико није желео
овако стравично, као ја ноћас.

Тебе, са мирисом сапуна,
мастила
мирисом ђачких игранки,
покислих ревера,
магле
и трамвајске звоњаве.

У мојим жилама за тебе тече
некаква бела крв,

нешто као чипка на твом рамену,
или укус твојих секутића у мојим длановима.

Нешто као пољубац
између две нечитке изгужване странице
некаквог на брзину написаног писма.

Или нешто као крв под ноктима
између две најшареније поњаве.


XVII
А о киши ти нисам ни рекао:
све ми је усне улубила.

Мало ме љубила.
Мало убила.

Раскорачен над собом,
данима сам зверао у своју запењену зеницу
као у намирисану каду.

Под кожом ми становала вретена.

Под теменом ми пластови блата.
заударали на четири рата.

Можеш мислити како је било
кад уопште нисам имао брата
у том граду
где су сваке вечери поново хтели
главу да ни украду.


XVIII
Имао сам безброј сулудих корака
од зида
до зида.

И натраг:
од зида
до зида.

Имао сам мало туђег смеха и плача
наталоженог на ствари.

И ону јесен,
ону најлепшу јесен на свету,
ону што мирише на кишу, као Циганка
кад жуте хаљине скида
и међу крошњама крвари.

Видиш како ти мене дивно не знаш.
Можда ја нисам ни трава.
Можда сам само напамет научио трчање
од породилишта до споменика
некој панонској вароши
аустроугарског порекла.

У мени једно небо,
обешено за ноге,
виси као да спава,
а то је једино небо које не уме да спава.

У мени једно небо виси као застава
од ветра страшно отекла.


XIX
Учини нешто да ме бар твој град
не сретне
са топовима самоће
испаљеним у ова уста жива.

Надроби ми у грло птичја крила
помешана са хлебом.

Не блеји ветар узалуд тако жалобно,
ружније него стадо затруднелих оваца
у зору,
у дворишту кланице.

Точкови тутње.
Тутње.

А ребра су ми све више
две окрвављене ролетне
кроз које срце шикља
и руке ми полива,
као млаз вреле нафте
усијани вод трафо станице.


Можда вас и ово занима

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза