Учини нешто да ме бар твој град
не сретне
са топовима самоће
испаљеним у ова уста жива.
Надроби ми у грло птичја крила
помешана са хлебом.
Не блеји ветар узалуд тако жалобно,
ружније него стадо затруднелих оваца
у зору,
у дворишту кланице.
Точкови тутње.
Тутње.
А ребра су ми све више
две окрвављене ролетне
кроз које срце шикља
и руке ми полива,
као млаз вреле нафте
усијани вод трафо станице.
