Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим трајно.
Друкчије не бих издржао
Окован у ова усијана ребра.
Уобразио сам да сам те већ виђао
у лађарским ленгерима,
у наочарима старих продаваца лозова
у зарђалим очима лимених богова
на сеоском распећу.
Вече је опет некаако сумануто сјајно,
и даљна под мокрим звездама
пуне су млека
и сребра.
Морао сам да измислим да си нешто сасвим,
сасвим бескрајно,
у овим батргавим ноћима и самоћама
што имитирају срећу.
