а само кад нас патње сморе
слутимо вечно исто биће,
о ком нам мутни снови зборе.
Варка и пена нâс веселе,
пипамо као слепи сужањ
кроз време и кроз простор, тражећ
оно што само вечност пружа.
У штурим даровима снова
гледамо спас и сав иметак –
а богови смо, од нас крете
стварања светског прапочетак.
• Превео Бранимир Живојиновић
