који непознати од тебе живе твојим животом.
И оно све што ти бје, ћу и што сни
гори у њима истим жаром, љепотом и чистотом.
Не горди се! Твоје мисли нису само твоје! Оне у другима живе.
Ми смо сви прешли исте путове у мраку,
ми смо сви једнако лутали у знаку
тражења, и свима једнако се диве.
Са сваким нешто дијелиш, и више вас сте исти.
И памти да је тако од прастарих времена.
И сви се понављамо, и велики и чисти,
као дјеца што не знају још ни својих имена.
И снагу нам, и гријехе други с нама дијеле,
и сни су наши сами из заједничког врела.
И храна нам је душе из наше опће здјеле,
и себични је печат један насред чела.
Стојимо човјек против човјека, у знању
да сви смо бољи, међусобни, сви скупа тмуша,
а наша крв, и пораз свих нас, у клању,
опет је само једна хисторија душа.
Страшно је ово рећи у ухо охолости,
но врло срећно за очајничку срећу,
да сви смо исти у злоћи и радости,
и да нам бреме коби почива на плећу.
Ја сам у неком тамо незнанцу, и на звијезди
далекој, распреден, а овдје у једној нити,
у цвијету угаслом, разбит у свијету што језди,
па кад ћу ипак бити тамо у мојој бити?
Ја сам ипак ја, својеглав и онда кад ме нема,
ја сам шиљак с врха жртвован у маси;
о васионо! Ја живим и умирем у свјема;
ја безимено устрајем у браћи.
