Кога ли љуби сада она млада жена?
Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази — Бог зна зашто јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли сада љуби она млада жена?
(Ex ponto I)
