На земљу небо слази крадом:
носе га, носе жутим градом,
носе га стакла, воде, очи.
Сјај чудни један запад има:
висока стабла к њему стреме,
пут њега ноћас птице нијеме
хитају, пјене, у јатама.
Од неба тога жутог пијан,
и ја поглед мутни шаљем,
на земљи овој тешким маљем
живота патног изубијан.
Кроз шапат трава што га срете,
по даху вјетра, по јастребу,
по шуму лишћа нек узлете
нијеме моје жалбе небу.
