не памтећи зашто и како ту доспе.
Гледа земљу јада, што се тужно врти,
с кратерима празним, сличним месечевим
и с бубуљицама и крастама кужним.
Преко њене браде штрче тешке жице,
и гамижу, споро миле гусенице.
Преплићу се густо да попуне јарке,
предвојене грчем, пред смрт, поребарке.
Саме су те јарке ровале, у страху,
над хиљаду брда, пукнулих чирева.
Из последњих рака страшне испузаху
да нестану зором далеких вирова.
(А од тих створења ширио се смрад,
ко рана из уста – све им дубља глад).
Дрхтава стопала издижу све више
оне смеђе, изнад сиве оштре кичме,
сељене са поља где блато мирише.
А међу сивима има више икре:
једу једни друге, бивају једени.
Гледам агонију те ужасне игре
гледам леђа што се грче према мени.
Тад, и не схвативши какав је то терор,
поскочих на земљу, дрхтав као перо.
И смрт са мном паде, ко крик што се буди.
Она попут црва упалог допола
у земљу, кријући рана усек мек,
показа ми ноге, ноге многих људи:
уз њих моју главу, одсечену тек.
Превод Бојан Белић
