небу под облаке о јесењу дану,
и ја бих занесен очима ти плавим,
чији невин поглед лукаво ме гану.
Но нећу ли проћи ко листашак јадни
који земљи пада кад нестане ветра,
умирући с болом, усамљен и тужан,
за студено хладна зимска јутра ведра?
Није ли за тебе чаробна ноћ она,
ипак, само један слатки тренут страсти,
који се угаси кô искра док бежи
са огњишта врелог из његове власти?
Мислиш ли на мене с оноликом чежњом
с којом моје мисли журно к теби лете?
Ил' са жудњом с којом, ватрено и жељно,
око стаса мога руке своје сплете?
Да л' ћемо се срести јоште једном барем
и казати речи што нам груди крију?
Да л' ћемо се опет миловати гледом
врело усхићених срдаца што бију?
