даде се у део безазленој души
да сведочи свету о миру небеском
сјајећи се тихо из очију плавих.
Угодно би тако Божјем провиђењу
кроз створење своје да чудеса јавља
зборећи дискретно о тишини својој.
Али авај мени! Колика бујица
силних осећања настаде унутра
пошто погледан бих од сведока мира!
Огрејало Сунце планинске врхове,
па је растопило студене снегове,
набујале реке поплаву доносе
маломе селу у подножју планине!
Када бих гледао цело једно вече
плаве оне очи небеске лепоте,
данима бих био кô вином опијен.
Требало би силно време да протекне
док се сасвим трезан у стварност не вратим.
Зато склањам поглед и не гледам у њих
када се шетамо улицама бучним.
Можда и не слутиш, око моје добро,
кол'ко сам те близу срца поставио.
Радујем се теби великом радошћу
као сунцокрет што радује се Сунцу,
обасјан светлошћу прозирних му луча,
а повијам главу ко биљчица она
кад зађе звезда што грејаше је ваздан.
Ох, када бих могô да учиним тебе
делом себе сама и да се никада
не растанем с тобом, као што се нећу
никада растати од овога тела!
Ох, када би могла мојим венама да
процури твоја крв не бих ли познао
тебе кô што знадем мало своје биће!
