Шраф се млади зором зацаклило,син поносних Вијка и Матице,
главу своју уљем науљио
и ка земљи приклонио лице.
Малолетан, без службе и броја,
чекао је са пуно елана
да постане део неког строја,
ту крај зида иза паравана.
Јурила га метла и лопата,
спопадали и влага и вода,
сабијали у мрак иза врата
где га кришом мамила слобода.
На том месту упиј'о је звуке,
доба што се крају не опире,
у свом светлу ширио је руке
да одагна слутње и немире.
Као симбол суште пролазности,
са пехаром за животну драму,
учио се како да опрости,
својим сјајем да победи таму.
Јер кад смерно престане да сија
у повоју неке друге среће,
појешће га црна корозија,
ни магнет га више наћи неће.
Кад рђавом пред поротом суда
мени казну изрекне судија,
у истини свих својих заблуда,
тад помислим, кад правда засија,
од свих смрти, болести и чуда
мене барем неће корозија.
