Ветар звижди а џукела лаје,код Раденка гори још у штали,
ено трактор пред капијом стаје
- неко дрма ’оће да развали!
Брана Ђокин ухвати за кваку,
закашља се и отресе слине,
хитну коску мом керу сељаку,
па заурла гласно - Домаћине!
Један гурну а други грунуше
а Малиша кроз тарабу вири,
испред врата опанке изуше,
миомирис поче да се шири.
Ја развлачим коре све по мери,
пржим крофне, мекике и штангле,
кад их спазих, ја се унезверих
па сво брашно преврнух из вангле.
У јуришу астал заузеше
а Средоје не стаје да меље
на ракију брци му се смеше
капу скиде, седе на зачеље.
Баба Сока политику брсти
крај шпорета мотри умрлице
све се чуди и левом се крсти,
куд то народ жури немилице?
Чорба кува, игра даворике.
Удробисмо мочу по тарани,
са крофни смо прешли на мекике
умачемо махом раздрагани.
Севну Стевки у шпајз да бежи
јер почесмо важну дискусију
а Џоника престаде да режи
преврну се и леже за бусију.
Из невезуше по мени оплеше
зашто нећу а мог’о бих ладно,
руке шире, мало се костреше,
лочу пиво, подригују гадно.
Као, ја би их најбоље пазио,
рече Лале уз кафу и вињак,
никад нисам ни мрава згазио
а камоли сео на мравињак.
Запеваше онако из душе
неке тужне песме сокачаре,
у сузама сташе да се гуше,
срчу, плачу, не гасе цигаре.
Ја све не бих, али нешто мислим,
све ми дође да се окуражим,
све ми дође да се предомислим
да их питам и мало затражим.
Само Рајко седи поребарце,
тефтер вади и очима шара,
козе броји а одваја јарце,
у мобилни нешто разговара.
Све се чеше, нешто завирује,
па прогунђа ’нако без одредбе:
"Треба стока да се намирује,
мој народе без наредбе!"
Уздигну се издвојен од јата,
путеви нам се беху укрстили,
па ми рече одлазећи с врата:
" Так’и су вам и ђедови били! "
за пријатељицу
Тургуљу Брензарић
