Реп му тргох, да га суновратимшто се попô горе на терасу,
да га најзад ја памети вратим,
да не трује и не буни масу.
Доста ми је бедних шарлатана,
са свих страна разних Донована,
мозга прања и ванредних стања,
обећања, празних радовања.
Ал' он тада диже леву руку,
(ону другу он сави у лакту)
па прозбори збуњеноме пуку
што већ вазда уздише по такту:
„Немојте ме и ја сам одавде,
ја сам рођен у парку на клупи,
бирајте ме ради ваше правде,
ја вас волим иако сте глупи.“
