Срели смо се у Кишкунхалашу на сточној пијаци,носила је плаве очи и тамно зелену хаљину на бело,
ту су је киднаповали, то јест' довели неки рођаци
јер је била „рђав глас“ о чем' је брујало сво село.
Имала је сетни израз, као они што умују,
јаке, изражене руке као у касапина,
широкогрудност као повод да сви с' њоме другују
двоје, троје деце из првог брака и једног сина.
Имала је добар гард и на свет различите погледе,
бурму од мајке и скраћен домали прст,
сламку у коси и мејкап од прошле среде,
пар лепих зуба и стисак чврст.
У левој руци је држала јаре, у десној магаре,
у устима лулу у којој није било дувана,
а у џеповима, вероватно, ни пребијене паре
осим пар страница љубавног викенд романа.
Ближило се подне скоро, упитах за цену
оног с леве стране, чисто ради реда,
а она се брецну, кô из сна се прену,
па храпаво прозбори без да ме и гледа:
„У Дунаво ћу ја мутно како видим, заједно са њима
кад потекне узводно према своме врелу,
па кад једном допливам горе до Будима,
знаће да сам опет најбоља у селу.
Знаће да ме поштују и о мени брину,
као онда кад је сваки хтео поред мене,
а сада ме гледаш, схваташ моју судбину.
Шта учини буразеру, лепота од жене“.
У свом страсном монологу још додаде нешто,
али ја се на то баш много не примих,
као лопов на прстима извукох се вешто
и замакох за шатре где се облак дими.
При изласку самом осврнух се мало,
ал' гле сенка ми њена уходи путању,
само се оно јаре нешто у њу загледало,
као да разуме или пак пребира по сећању.
ПС. Ја мислим (у поверењу)
да „Овој” иначе ни покојна
Бепа Џозеф не би могла помоћи!
