Моје злато бере краставце у зеленој удолици,по цео дан диринчи, ради тешко, савија се и мучи.
Увече се прехлади певајући мокра на тракторској приколици
а код куће прави неке крофне и са децом задатке учи.
А ја се сад сећам, како је пре тринаест лета
била лепа оне вечери док је редила кокоши,
и док намешта фирангу и кад по кући рашчупана шета
и како су се око ње отимали редом сви сеоски ђилкоши,
а она је од свих ипак, као вели, изабрала мене,
јер ја имам душу, волим да певам и да се завитлавам,
свршио сам четири разреда основне, из фамилије сам поштене
и имам лепу навику да после ручка увек мало одспавам.
Ја растачем гумарабу и прежем два вола дебела,
па откивам плуг и орем крчевине и долине,
на раме ми слеће шева,весела, топла и смела,
што ми венац плете и снове моје дене у крстине.
Ја риљам у башти и скоро свако вече заливам диње,
и ловим грабуљама месец са грана нашега дуда,
по забрану скупљам жир и чувам свиње,
и живим кô и сви други у свету заблуда и чуда.
Ето, јутрос сам прасцу Шаци ставио брњицу да не рије
и крмачици Људмили рогу да се не провлачи,
сапео сам козу Розалију, да не брсти код комшије,
а керу свез'о пањ да не јури живину и тлачи...
Гле, почиње ветар, веверица је у крошњи, на небу су пруге.
Нестало је ведрине, смркава се рано, ноћи су дуге
и тако, лепо нам је овде, пролази време, бројимо дане,
у ишчекивању и нади да ће и нама једном да сване...
