и збрисала ми са чела жиг
мајке блуднице и роба оца,
скинула ми са врата змије,
жудне, жалосне, женске руке,
слава, Слободо!
Теби, што си ме срела овенчаног трњем
сумња, закона, суза и вера
и здрла ми са чела тај венац.
Теби, што си ми наруменила уста
плодом добра и зла, да све знам,
слава, Слободо!
Теби, што си ми у тело
засадила ветровито биље шума,
ишчупала стид и страх.
Теби, што си ми очи помрачила
тугом звери, а кожу осветлила
веселошћу облака,
слава, Слободо!
