Да си родила медвједа у брлогу, змију на логу.
И да си пољубила камен, боље него лице моје,
Вименом да ме је дојила звијерка, боље би било него жена.
И да си породила птицу, о мати моја, била би мати.
Била би сретна, крилом би огријала птицу.
Да си породила дрво, дрво би оживјело на прољеће.
Процвала би липа, зазеленио шаш од пјесме твоје.
До ногу би ти почивало јање, да си мати јањету.
Да тепаш и да плачеш, разумјело би тебе мило блашће.
Овако сама стојиш и сама дијелиш мук свој с гробовима,
Горко је човјек бити, док нож се с човјеком брати.