Не, не ни под туђег неба сводом,
Не, није ме крилом туђин крио –
Ја сам и тад била с мојим родом,
Свуд где ми је народ, јадом, био.
УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
За страшних година „јежовштине“, провела сам седамнаест месеци по затворским редовима у Лењинграду. Једном приликом, неко ме „откри“. Жена модрих усана што је стајала испред мене, која, разуме се, никада није чула за моје име, прену се из свима нама онда својствене укоченостии упита ме на уво (тамо су сви говорили шапатом):
– А можете ли описати ово?
И ја рекох:
– Могу.
Тада нешто налик на осмех прелете преко оога што је некада било њезино лице.
Април 1957. године, Лењинград
ПОСВЕТА
Ове муке повију и гору,
Зауставе моћне реке пад,
Окови су тврди на затвору,
„Робијашке јаме“ ближе мору,
И самртни јад.
Свежи ветар дува неком тамо,
Неког сутон мази са видика,
Али овде, непрозирном тамом
Одјекује шкрипа брава само
И бат тешки немилих војника.
Устајемо као за јутрење,
Да се дивљом престоницом мине,
За сретање кô пред опроштење,
Сунце пада, Нева маглом стење,
Ал΄ још нада тиња из даљине.
Пресуда… И одмах суза море,
Од свих намах тако одсечена,
Као живот, у сржи оспорен,
Као грубо ничице оборен,
Али идем… Клецам… Усамљена…
Где су сада мучне другарице
Двогодишњих понижења крајњих,
Шта им кажу Сибир-вејавице,
А шта месец иза измаглице?
Њима шаљем поздрав опроштајни.
Март, 1940.
УВОД
То је било кад се осмехиво
Само мртвац, смирењу свом рад.
Кад крај својих се затвора скриво,
Кô привезак, и сам Лењинград.
Кад су, луде од муке грдобне,
Промицале колоне још живе,
Растанака кад песме нам кобне
Певао је цик локомотиве.
Звезде смрти стајаху над нама,
Док невиној Русији смрт прети
Под окрвављеним шунуглама
И гумама „марица“ клетих.
1.
Одвели те у само раздање,
Кô пратњу сам све то доживела,
Мркла соба и дечје плакање,
Пред иконом свећа догорела.
На усни ти студен иконице.
Зној мртвачки… памти ме, не пати! –
Кô стрелаца жене несрећнице,
Крај Кремља ћу и ја закукати.
1935.
ПРЕСУДА
И пала је камена реч гневна,
Треснувши по живом срцу мом,
Али ништа, ја сам била спремна
Да преживим и тај страшни гром.
Остало је много посла мени:
Да убиством сећања – још скривим,
Душа треба да се окамени,
Да поново научи да живи –
А ван свега… Летња хука лака,
Као празник, под мојим балконом.
Одавно сам слутила већ такав
Дан светао, с опустелим домом.
СМРТИ
Ти ћеш и тако доћи – зашто сада не би?
Ја чекам, тешко ми је много, стално.
Погасила сам светла, отворила теби
Врата, толико дивној, једноставној.
Прометни се у оно каква желиш доћи,
Улети попут неке отровне гранате,
Ил΄ с ђулетом, кô бандит усред мркле ноћи,
Ил΄ попут тифуса грознице непознате.
Ил΄ као прича коју испредаш из главе
Што до баналности ми делује већ јасно –
Па да ту угледам врх оне шапке главе
И бледног пазикућу, престрављеног страшно.
Свеједно ми је. Јенисеј се вије,
И плави сјај с вољеног ока, који сија,
Самртни ужас скрива.
ЕПИЛОГ
1.
Гледала сам како се топе лица,
како под обрвама вири страх,
како и странице клинастог писма
Урезује по челу патње мах,
Кад преко црне јој коврџе пљусне
Сребрни прелив јада црв,
Кад смешак вене са покорне усне,
Кад затрепери страх кроз осмех сув.
Не молим ја у своје само име,
Молим за сваког који немо рида
Кроз љуте зиме и јулске врелине,
Крај обневиделог црвеног зида.
2.
За помен се опет већ примиче час.
Ја видим, ја чујем, ја осећам вас:
И ону, што паде на корака два,
И ту, што остави земаљски прах.
Ону, што одмахну у болу свом,
Па рече: „Ту долазим ко у свој дом.“
Ја бих по имену сваку од њих,
Ал΄ списак ми узеше – лакше но стих.
За њих сад ткам покров, да буде што већи,
Са усана њених сиромашном речи.
У души их имам, ма где и ма када,
Памтићу их вечно, и за нова јада,
Запуше л΄ ми уста, да с криком не ходам
Мог стомилионског, сад јединог рода,
Нек спомену оне по добру тад мене,
Пред умрли дан мој, нек свако прене.
А ако нам земљу кад, можда, исцеле,
И споменик мени да дигну пожеле,
Пристанак ћу дати на ненадно славље,
Но само – да спомен не буде постављен
Ни с обале морске, где се родих горе:
И последња веза прекину се с морем,
Ни у царском парку, крај заветног пања,
Где тужно ме лека сен вечито сама,
Већ тамо, где стајах у тристотом часу,
Кад остаде спуштен тај злокобни засун,
Јер и кад се нађем пред самрти лицем,
Не смем заборавит зуј црне „марице“,
Ни како тад трескају одвратне двери
И старице криче, кô рањене звери.
И нек ми се веђа од бронзе што звони
Снег отопљен капље, кô сузе да роним,
И затворски голуб нек гуче ми горе,
И бродови Невом нек лагано плове.
