Алекса Шантић – ПРЕД МОДЕЛОМ

Хоћу ли тебе својим скромним кистом,

О дивна жено, насликати моћи?
Кô жедна биљка што мре у самоћи,
За тобом и ја гинем жеђу истом.

За усне твоје мени сада треба
Крв зоре ране н пламен рубина,
За лице пјена са морских ширина,
За очи сунца и плавога неба.

Ал' залуд подвиг, залуд свака боја,
Не зна те рука насликати моја, —
Ја дршћем, ево, пред љепотам' твојим...

Дршћем и горим кô жар сред огњишта,
И бацам кисто, јер не видим ништа —
Овако близу кад пред сунцем стојим.

1907.