руби нам душу безличну и словом је јаре
исказује, реч што сија попут шафрана
загубљеног усред прашњаве пустаре.
О човече, ти што одлазиш, сигуран,
пријатељ другима, а и себи чак,
не лечи твоја сенка, коју илинштак
пише по зиду с ког је малтер одран!
Не ишти од нас кључ да отвориш васељену,
већ понеки слог, чворноват и сув, налик дрену.
Једино што ти данас казати можемо
јесте оно што нисмо, оно што нећемо.
• Препевао Милан Комненић
