Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Виктор Иго | СУНЦЕ НА ЗАЛАСКУ



Ја волим прозрачно вече, волим вече
Кад, златно, по старим прочељима тече
И сја иза крошњи густих;
Кад му се по небу вуку магле пламне
И кад запљускјује из плавети тамне
Оточја небеса пустих.

Ох! гледајте небо, те облачне струје,
Незнане облике те, што их олује
Гомилају у висини!
Вал им се обасја каткад муњом блиједом,
Као да џин неки извлачи одједном
Мач у небеској дубини.

Кроз њих свјетлост сунца сја, још увијек иста;
Од ње кров колибе скромне сав се блиста
Као златни кров палате;
Она тмурни видик отима од тмине;
По тамном травњаку, када она сине,
Сјајна се језера злате.

Дочарава небо - мутна пруга смеђа -
Крупног крокодила испруганих леђа,
Са три реда зуба пламних,
Коме ноћ под сивим трбухом већ зија
А ко златна крљушт што облака сија
Са бокова полутамних.

Затим никне дворац. Али ваздух тада
Крене, и облачно страшно здање пада
Ко руина усред мора,
И прсти у даљи...Низ купа облачних
Над главама нашим виси, попут мрачних
И преокренутих гора.

Тај цријеп од олова, од сребра и злата,
Гдје се урагани, гром и бурна јата
Одмарају загорећи,
Њега Бог по крову небескоме слаже,
Као ратник свој оклоп одлаже
Кад, уморан, иде лећи.

Све нестаје! Сунце пропадне у небеса,
Ко ђуле од тучи пада усред креса
Жеравице распаљене,
И таласи моћног огња бурно никну,
До самог зенита облачине сикну
Као нити жарке пјене.

Ох, гледајте небо! И у смирај дана,
Увијек, свуда, нек вам душа очарана
Велове тог неба сања;
Неком чудном тајном они су прожети
Зими, кад су црни као покров, љети
Кад звездана носе ткања.


Најбољи песници с најлепшом и најчитанијом љубавном и родољубивом поезијом, српских, руских. балканских и осталих светских песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Мапа овог сајта  
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана