Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Виктор Иго | СУНЦЕ НА ЗАЛАСКУ



Ја волим прозрачно вече, волим вече
Кад, златно, по старим прочељима тече
И сја иза крошњи густих;
Кад му се по небу вуку магле пламне
И кад запљускјује из плавети тамне
Оточја небеса пустих.

Ох! гледајте небо, те облачне струје,
Незнане облике те, што их олује
Гомилају у висини!
Вал им се обасја каткад муњом блиједом,
Као да џин неки извлачи одједном
Мач у небеској дубини.

Кроз њих свјетлост сунца сја, још увијек иста;
Од ње кров колибе скромне сав се блиста
Као златни кров палате;
Она тмурни видик отима од тмине;
По тамном травњаку, када она сине,
Сјајна се језера злате.

Дочарава небо - мутна пруга смеђа -
Крупног крокодила испруганих леђа,
Са три реда зуба пламних,
Коме ноћ под сивим трбухом већ зија
А ко златна крљушт што облака сија
Са бокова полутамних.

Затим никне дворац. Али ваздух тада
Крене, и облачно страшно здање пада
Ко руина усред мора,
И прсти у даљи...Низ купа облачних
Над главама нашим виси, попут мрачних
И преокренутих гора.

Тај цријеп од олова, од сребра и злата,
Гдје се урагани, гром и бурна јата
Одмарају загорећи,
Њега Бог по крову небескоме слаже,
Као ратник свој оклоп одлаже
Кад, уморан, иде лећи.

Све нестаје! Сунце пропадне у небеса,
Ко ђуле од тучи пада усред креса
Жеравице распаљене,
И таласи моћног огња бурно никну,
До самог зенита облачине сикну
Као нити жарке пјене.

Ох, гледајте небо! И у смирај дана,
Увијек, свуда, нек вам душа очарана
Велове тог неба сања;
Неком чудном тајном они су прожети
Зими, кад су црни као покров, љети
Кад звездана носе ткања.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта