Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Виктор Иго | РЕЧИ НА ПЕСКУ



Сад кад моје време ко буктиња трне,
Кад мој пут до циља стиже;
Сад када силазим већ низ стубе црне
Патњи што ме гробу ближе;

Када у дну неба, тог сна моје снаге,
Тамног неповратног пута,
Видим прошлост своју, све тренутке драге
Које мрачни вртлог гута;

Сад кад знам да увек лаж мора да зине
Из људскога ликовања,
Погружен, корачам уз руб те дубине
Као биће које сања.

Гледам над пучину којом буре косе,
Над врх што небеса пара,
Где руно облака у даљину носе
Канџе ветра-лешинара;

Слушам хук простора, глас мора под стеном,
Леуте што стењу луком,
И поредим у свом духу замишљеном
Овај шапат с оним хуком.

А понекад лежим на кржљавој трави
Пешчара, до оног часа
Кад се мутна зена месечева јави
У бледоме сну без гласа.

Месец се успиње; дугим зраком снено
Сече простор бесконачан,
И оба гледамо у мрак укочено -
Он светао и ја мрачан.

Где су мртви дани? Ко ли још познаје
У тминама овим мене?
И да ли ведрином младости још сјаје
Моје очи засењене?

Зар је све ишчезло? Умор ме повија;
Самоћа и мук ме море.
Зар нисам, о ветре, тек дах један и ја,
Зар нисам тек вал, о море?

Зар све што заволех нећу наћи више?
Ноћ у мени гаси плавет.
О земљо, обрисе твоје тмина брише:
Зар си гробље, а ја авет?

Зар сам испразнио све радости бурне?
Зар ће дан мој да се смркне?
Са жудњом нагињем редом своје урне
Да из сваке кап још сркнем!

Како је сећање гризодушја пуно!
Како се лед на све хвата!
Како си, о смрти! хладна! Црна круно,
Тамна браво људских врата!

О мисли, чуј вале недоступних бора
Које горки ветар ствара,
Чуј смејање лета, гледај где крај мора
Цвета плави чкаљ пешчара.


Најбољи песници с најлепшом и најчитанијом љубавном и родољубивом поезијом, српских, руских. балканских и осталих светских песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Мапа овог сајта  
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана