У овом народу крсте именом Вука
када односе децу вештице, вампири и чуме,
да буде мање смрти и мање мука,
да буде више деце за снове и будуће буне;
у овом народу расту Вукови кротки и благи
што једном здравом ногом стигну до накрај света
— где ли би са обе ноге стигли.
У каквој питомој драги
зауставили једра
кад овилене, окрилате,
кад љубав им за све људе раскрили недра.
Кратка ти, Вуче, нога,
памет ти, Вучино, дуга,
срце ти наше, широко, а дубок чемер и туга.
Гавранови на Мишару кљују
јунацима очи,
како, Вуче, из мрака, како из ове ноћи?
Иверје расуто како скупити за велику ватру
и увек се поново родити и увек поново све моћи,
и не дати да те сатру ни да ти име затру
и никад остати сам без пријатеља и друга.
Увек ти будно на стражи питомо Поморавље,
Јадар и Поцерина сањају снове будни ...
Расте смиље и ковиље и расковник, сунчано жуто,
и расте девојкама рузмарин, сватовско цвеће;
чашу ти сунца у здравље,
Топлица црним гроздом наздравља ти у спомен,
кад ли покупи толико мраморје и бисерје
речи и песме које никад умрети неће.
Сви устанички кресови твојом се појише песмом
и опет слободи заверу сковаше црне птице
у Србији што умирати не може и што умрети неће
док је слобода не обгрли чаробном руком;
букте пламени песама из партизанских ватри.
Вуче, хвала ти за стих, за побуну ону драгу,
хвала за Србију која се умирит не може,
којој је слобода увек од сунца ближе,
за све старе Вујадине и синове свих устаника,
за песму која из мртвих диже.
