уз чаробног снега сјај,
наговештавају болан и неизбежан крај...
Још једна ноћ без ње се спрема,
Снежном чаролијом прекривена трава,
ноћ у којој љубави за мене нема,
њене неме усне не допиру до заборава.
Последице себичности усмеравам ка себи,
осећај кривице нећу скривати,
да сам хтео, то десило се не би,
зато ћу сам ране целивати.
Своје мане нећу правдати,
сажаљења се гнушам
оно је за јадне,
и радије ћу страдати
него да опет слушам,
праштања речи хладне.
Растанак увек и сваког боли,
људи су бића егоистична,
ал’ није то разлог да се не воли,
нађу се два бића душама слична.
