и киша је опет
као што је била онда
када си до мене пронашао речи
и под липом у градском парку знао
како се страст у осмех заљуби.
Тражим себе са тобом,
у јесењој тмини носталгичног стана
под јорганом жеља,
изгубљене у сливеном даху
и додиру мокром,
отетом од сна.
Тражим док губим покисло вече
и последњи трамвај
што сада друге вози
и успављује се под Калемегданом
сам, да ли отет или свој?
Губим и свог корака циљ
у скривеној улици
што једносмерна не зна
да се уназад врати
и помирена наставља до раскрснице,
неизбежне и свачије.
Губим недовршене слике
што у потаји увек су знале
да доживеће крај
пре него што омаме их боје
и пуштам их
да низ воду отпливају, другачије.
Тражим те, без горчине
јер изгледа још сам твоја
и још ми је стало
да на крају покажем да разумем
да и ове године варају нас
и са залогајем пролазности сусрет
краде и мисли мути
и од једне до друге јесени све брже се стиже.
Тражим те јер дугујеш ми
да храбра и млада одем,
да заборавим све несташлуке и радости
које направиле су наше руке, наша тела...
Да затрпам сећања на Дунав
на проналажења у дубокој ноћи
и успављивања у свануће
и да видим како одлазиш.
Тражим, да не морам како те познајем
да се претварам
ако те опет у овом брзом граду сретнем,
јер не знамо се ми.
Не знам и не лажи да знаш
шта се у најдубљој тајни ока других крије,
ни даље од коже твоје,
не знам...
Помози ми да одем
и не видим како се окрећеш када кренеш.
Не измишљај оправдања
не разапињи се између останка и бега,
погледај - крај је,
овде где љубави недостаје
тражим мајушни део тебе, који си и у мени угледао,
да открије да разумем
шта нас од заједничких гласова,
уздаха и дрхтаја одвлачи
и знам да године краду од нас
ништа мање него ми од њих
и знам да мир не спава на твојој страни.
Видим, твоју другу страну,
када се уморан однекуд вратиш
и бојажљиво до мене ходаш.
Тражим да изговоримо да је крај
јер нећу да се претварам да те познајем.
Даље од твоје коже
ја не знам,
иако представа била је драга
и вешто на сцени
мењали смо костиме;
мећава је близу
и возови ће ка другим градовима почети да касне-
крени,
пре него што навика
временом загосподари.
Тражим те
и киша је опет,
не узимај ме за руку када се појавиш обгрљен оправдањем.
Покисли и своји
поштеније ћемо до краја доћи.
Тражим себи
да од тебе као од давног пријатеља
одем,
иако ми пријатељи нисмо,
ни не познајемо се ми;
ипак јасно ми је
да се бојиш да твоја младост не превари тебе
да издајнички не побегне током ноћи,
пре него што ти пружи
све о чему ћутиш...
Нећу да се претварам да те познајем
ако те, ноћ ће знати
самог, отетог или испуњеног једном поново сретнем
а на Скадарлији боеми
о прошлим љубавима зборе,
јер није ово љубав храбра,
ни не познајемо се ми.
