slike pesnika

Лена Стефановић – НИКО СЕ НЕ ВРАЋА



savremeni-pesnici-lena-stefanovic
Окрени главу.
У магловитој улици,
кишно поподне
све скривено грли.

Није важно шта могло је бити,
јер није било
и нико се не враћа.
Не уистину.

Између живота и сна
верујем у намере добре
и знам за привид
маштовит и превртљив
што као нас да бира,
а не њега ми
и чини се,
да ово већ се догодило
и већ смо преживели,
облак у стаклу
над зеленим тлом.

Не кидај последњи маслачак,
ветру што још одолева.
Слути он
да ускоро опет ће кошава јака,
али пусти
још да сања
и не питај-
где знање то копни,
а где сан лети.

Тиха улица
изгледа на пут се спрема,
као да лоших вести још се боји
и изгледа-
у равници просули су се
говори завршни,
а пролеће касно
неизговорено је чуло
и маску јесени навукло
да крају кадрове приведе;
а улица,
без поздрава и без аплауза-иде,
да више никада
каква је била
не буде.
Јер нико се не враћа.
Не уистину.

Окрени главу
док маслачак још се не да
и допусти дрхтавим крилима
молитву да сакрију
далеко од казне времена,
далеко од речи погрешних
и даљине што у близини последњој царује.

Флауте и прапорци се чују,
а никога нема,
и шум набујале реке
све је ближи.
Ћутимо.
Плес достојанства
наша је одбрана.
А процветали су јоргован и липа.
Без и једне сузе,
само последњи маслачак
о облаку тамном
не мисли.

Учим да заборавим
слике рођене из твог пера
и борим се да не питам.
Окрени главу,
бела хаљина није због нас;
она је ода
последњем паперјастом цвету
што траву охрабрујуће грли
и као да слути
да боје живе изнад ветра
што олују доноси,
и тамо чекају-
све што се овде не враћа.

Танана нежност
израсла из тврдог тла
усправно дочекује ветар,
у минутима овим
који ни не разумеју боје,
и свет само што није постао
сав од огледала саткан;
мој последњи одраз-
си ти.

Ноћима сањам
а не умем да протумачим
сан ни јаву,
и каравани питања
иза мене остају
као траг;
ти стојиш испред,
али и сам
само своје кораке видиш
и улица одлази.

У Универзуму
црним рупама назвали смо простор
који не разумемо,
а он и даље
путање сазвежђа мења
и нас чини живима
исто као Сунце и Месец,
исто као снег када завеје
и осмех искрен када се роди.

Скривени у магли
пролећа под маском,
варамо да нисмо ми одговорни
за сцене које исписасмо
и прећутаћемо
да не знамо
одакле маслачак веру црпи
и то да промене се плашимо,
а нико се не враћа,
не исти;
у свету
сатканом од огледала,
створеном да мења
одраз и нас.

Овај сат не разуме боје,
пусти да памтим
тебе, себе
док бескрај још шарен је био.
На крају туђе мисли,
буди уз маслачак
када олуја почне
и док траје,
док и он не оде,
а свет заувек другачији постане.


Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта