по врбацима,
сутонима без почетка и краја.
Читав мали свемир
сакрио се у оку,
једном рођен не умире више.
Само су наша тела
понекад уморна и празна,
слаба да задрже мисао, реч.
И нестајемо из часа у час,
у том вртлогу сумњи,
страха и кривице.
Једина права смрт је заборав,
јер све оне барке
које сачинисмо
са љубављу и надом,
и даље плове
чувајући нашу срећу.
На обали стајаћемо сами
и са њихових палуба
нећемо чути песму,
препознати је са радошћу.
И ко зна да ли ће икада
пристати у своју луку,
удахнути нам нову снагу
и повести нас на пут,
далеко, у вечности...
