Скотрљали се у бездан дани и године,
а ехо наших корака превише одмакао
да би по њиховом трагу
опет могли поћи.
Узалуд вечерас море шуми истим,
омамљујућим ритмом
и шапуће да памти
како је миловало наша тела.
Сваки каменчић чува делић тајне.
Поветарац са пучине
донеће плиму моје радости,
таласи ће скрити уздахе
и до твојих стопала
прострти само лепоту.
Сећања плету мрежу обмане
док су све дуже сенке заборава.
Биће да смо се данас чак и срели,
сувише далеки,
да би се макар препознали.
