Textual description of firstImageUrl

Љиљана Ковачић | ДЕТИЊСТВО



Ухватим себе
како парам сећања
као стари џемпер,
све док се, коначно,
не врате минули тренуци.

Пробуде се мириси и боје,
закорачим у познати простор
и сретнем оно дете у себи.

Како је високa била крошња
старог храста на Калварији
у којој сам вребала час
када се јаве
прва светла у даљини
и чудила тој кошници
препуној судбина!

Један прозор, једна прича,
један живот и тако редом...

Колико је само тајни било
у нанином дворишту,
обраслом у маховини и шимширу,
у чијем хладу сам играла школице
и прескакала пужеве...

Са балкона 
пурпурним цветовима
лепршали су олеандри и мушкатле,
а уз ограду,
над бокорима хортензија,
вирили горди љиљани.

Читав свет стао би
у декину фотељу,
крај старог радија,
а моје ноге нису могле ни хтеле
да дотакну под.

Онда би се, са мирисом багрема,
ушетале комшијске баште у Душановој,
гасило сунце у Дунаву
и уличне светиљке жмиркале
привлачећи лептире у смрт.

Стајала бих тако
и ко зна још докле,
док не утрнем
од вечерње свежине,
можда баш до овога часа
у коме дотичем драга сећања...



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана